Male analize

Naše vođe su ambiciozni sanjari. Oni za nas kuju planove, razvijaju strategije i vode nas u pohode za boljim životom. Postavljaju ciljeve i standarde visoko, i čine sve kako bismo ih dostigli. Sve je to lepo i mi se iskreno radujemo stopi nezaposlenosti od samo 10%, većim platama i penzijama, jeftinijem i ujedno kvalitetnijem obrazovanju, skorom ulasku u EU i evropskom standardu, ali hajde pre svega toga da izgradimo neku osnovu. A šta je osnova? Pre svega moramo nešto da jedemo. Ja znam da je evropska budućnost naše države daleko bitnija, i mi ne bismo zamarali naše drage vođe sitnicama kao što su hleb i mleko, da to nije nužno.

Nakon nestašice mleka, verovali ili ne, preti nam nestašica pšenice. Blic piše da bi „Srbija ove godine mogla uvoziti pšenicu jer nema dovoljno za domaće potrebe“, ako se ovo dogodi doći će do rasta cena brašna, hleba i testenina. Ovakav scenario se predviđa već krajem januara. Setite se sada one isfucane rečenice, verovantno izvučene iz nekog udžbenika geografije, kako Srbija sa Vojvodinom može da hrani pola Evrope. Neka Srbija za početak nahrani sebe. 

Rod pšenice ove godine u svetu bio je loš, zbog čega je cena na berzama porasla. Naši poljoprivrednici i/ili trgovci videli su šansu za laku zaradu i u poslednjih nekoliko meseci izvezli ogromne količine pšenice, što je ugrozilo domaće zalihe, tako da ćemo sada biti primorani da kupujemo ono što smo prodali, ali po višoj ceni.

U istom tekstu se navodi kako nadležne državne institucije nemaju predstavu sa koliko pšenice država raspolaže, što objašnjava kako je moguće da se ovako nešto desi. Da imamo iole  ozbiljnu i uređenu državu, koju vode sposobni i kompetetni ljudi, na vreme bi se primetio trend rasta izvoza, preduzele bi se mere kojima se sprečava dalji izvoz čime se obezbeđuje stabilnost zaliha i cena na tržištu. To je osnova sa početka ovog teksta. I neozbiljno je dalje pričati o bilo kakvim planovima, strategijama i glupostima, jer ukoliko ti ne znaš čime raspolažeš svaka tvoja sledeća akcija je čista improvizacija i nagađanje, a tako se ne upravlja državom.

Poskupljenje hleba, ovog puta izazvano nesposobnošću ministara ekonomije, poljoprivrede i trgovine i njihovih timova, najviše će pogoditi najsiromašnije slojeve društva. Ove godine se najavljuje poskupljenje svih životnih namernica. Siromašni građani, pod pritiskom poskupljenja, biće primorani da kupuju više hleba. Ukoliko cena hleba poraste čak i za dinar, dva, najveći novac će se izvući iz džepova onih kojima je najpotrebniji.

Posledica za odgovorne, najverovatnije, neće biti. Ministar trgovine Slobodan Milosavljević prebacuje krivicu na Ministarstvo ekonomije i Ministarstvo poljoprivrede, dok ministar poljoprivrede Saša Dragin negira bilo kakvu nestašicu, ali u isto vreme prebacuje krivicu na Ministarsvo trgovine i Ministarstvo ekonomije izjavom: „Trgovina bilo kojom robom nije u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede“. Na kraju će se svako od njih izvući prebacivanjem vrućeg krompira u tuđe ruke. A i kako bi drugačije? Ostali su bez izgovora. Nije u pitanju ekonomska kriza, nije kriv predhodni režim, nije inflacija, nije MMF, nije psihoza građana (inače omiljeni izgovor Slobodana Milosavljevića), već nesposobnost i nemar odgovornih ministara.  

Mi građani, sa druge strane, umesto sada da izađemo pred zgradu Vlade i zahtevamo smenu ministara, duboko ćemo uzdahnuti, sleći ramenima, izdahnuti i nastaviti kao da ničeg nije ni bilo. To je još jedan problem našeg društva. Nezainteresovanost građana i nedostatak prave opozicije. Akteri na političkoj sceni Srbije namerno stvaraju letargiju kod građana, jer je demotivisanom masom lakše vladati. Da postoje pravi opozicioni lideri, oni bi pozvali ministre na odgovornost, uz podršku građana izvršili pritisak na Vladu i zahtevali ostavke. Umesto toga mi imamo gomilu demagoga željnih vlasti, koji sve svoje napore usmeravaju na to da „pišaju niz vetar“. Znate kada će nam biti bolje? Kada se sa vodećih pozicija vlasti i opozicije sklone narodne ulizice i na njihovo mesto postave lideri. Nama je potreban neko ko će izaći pred narod i kao Vinston Čerčil, reći: „Nemam šta drugo da vam ponudim osim krvi, znoja i suza”. Dok nam obećavaju med i mleko, a mi nemamo hleba, stvari neće krenuti na bolje.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Crna srpska pšenica
• Zdravko Čolić i beli prah
• Učeničko pravo = prebijanje profesora?

• Generalna [3]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom